Позориште "Христо Ботев"

 

Позориште „Христо Ботев“ Димитровград спада међу најстарија позоришта у Србији. Основано је далеке 1888. године у тадашњем Цариброду. Група младића формирала је позоришну трупу са циљем да се прикупе средства за куповину књига и формирање библиотеке.

Завеса је подигнута и одигране су прве представе: „Руска“ , „Зла жена“, „Стефан Караџата“, „Грозд“…, а након десет сезона позориште оснива библиотеку. Културни камен темељац је постављен. На том камену позориште ће постати културни стожер града у следећим вековима.

Историју позоришта можемо поделити на неколико значајних периода зависно од историјског тренутка и људи који су обележили тај период.

Интересантна је чињеница да  је позориште  и током рата било активно,  а у годинама обнове и изградње даје пун допринос културном развоју тадашњег Цариброда (од 1950. Димитровграда) . Под руководством легенде царибродске - димитровградске сцене Истатка Станулова играју се дела Горког, Леонова, Страшимирова, Караславова, Нушића, Сремца, Стерије Поповића... 

Значајан напредак дешава се  изградњом Дома културе 1949. године. На новој сцени настављају се успеси позоришта и његових глумаца. Можемо рећи да је то један од најплодотворнијих периода  када се игра по неколико премијера током године: током 1951. игране су представе  „Женидба и удадба“, „Ватра и пепео“, „Обичан човек“, „Пут у злочин“, 1953. „Воденичари“, „Сеоски лола“, „Мећава“, „Жорж Данден“...

Шездесетих година у позоришту режирају Љубиша Ђорђевић, Методи Петров, Истатко Станулов. Из тог периода посебно се памте представе „Коштана“, „Блудница достојна поштовања“, „Свекрва“, „Зона Замфирова“ и др. После краткотрајне кризе поновни успон почиње обнављањем „Коштане“, а затим се ређају изванредне представе „Бановић Страхиња“, „Татул“, „Ивкова слава“, „Камен за под главу“.

Почетком осамдесетих у позоришту „Христо Ботев“ почиње професионално да ради Слободан Алексић. У позоришту и даље остају стари прослављени глумци аматери, али се на сцени појављује нова млада генерација која ће заједно са Слободаном Алексићем као режисером и глумцем обележити наредних тридесетак година. Полако се мења и метод и начин рада ангажовањем професионалних режисера међу којима посебно треба истаћи улогу Борислава Григоровића из Београда и Кирила Ангелова из Великог Трнова (Бугарска), који су сваки на свој начин у појединим значајним тренуцима рада позоришта дали свој пун доринос. Борислав Глигоровић режира „Професионалца“ једну од најнаграђиванијх, најдуже играних  и слободно можемо трећи „култних“ представа нашег позоришта. Ређају се одличне представе: „Чехов“, „На пучини“, „Пуковник птица“, „Коштана“...

До малог застоја у раду позоришта долази почетком  двехиљадитих. Целокупна криза у друштву, бомбардовање, друштвене промене... Рад се обнавља формирањем новог савета позоришта и са представама „Балкански синдром“ и „Старо село на крају града“.

Нова култна представа настаје 2005. „Нишан“ - Србислава Минковића у режији Слободана Алексића осваја многобројне значајне награде, доживела је преко 30 извођења, а и данас је на репертоару. Поред ове представе, нову историју позоришта обележавају представе  „Хамлет у селу дољна Паскашија“, „Др“, „Општа болница“, „Ђавоља посла“, „Нема даде, нема бате“, "Тајно оружје", "Троје на клупи", "Тачка ослонца", "Кучка"...